Вања Булић гостовао на школској трибини у школи „Соња Маринковић“
Vanja BulicВања Булић, дугогодишњи новинар, телевизијски стваралац који је урадио више од две хиљаде једночасовних емисија, аутор више књига и бестселера, на школској трибини у Суботици говорио ученицима о стрпљивим подухватима стварања књижевног, новинарског или других дела, преносећи им важну поруку неопходности непрестаног учења и стицања знања.
 
Основна школа „ Соња Маринковић“ угостила је у среду, 10.  децембра, новинара, тв водитеља, писца, афористичара и сценаристу Вању Булића. Била је то прилика да ученици седмих и осмих разреда, „из прве руке“ сазнају који то пут води од дневника средњошколца, преко новинара до писца бестселера какво је „Јованово завештање“ и „ Симеонов печат“ који су доживели 15 односно 20 издања.  Слушали су ђаци о историји 11.  и 12. века, времену које њима и није тако блиско, упознали су се са Хиландаром и животом у њему и научили многе занимљивости.
 
 
СА НАЈМЛАЂОМ ПУБЛИКОМ
 
-Ово наше дружење сам желео да искористим тако што ћу их заинтересовати за писање, јер никад се не зна ко ће од њих једног дана постати новинар или писац.  Ја и данас узмем понекад свој дневник који сам писао као средњошколац, видим себе како размишљам и пишем и видим да су то реченице из дневника. Зато сам покушао да их наведем да записују своје мисли, неке догађаје, јер све то, једног дана могу надоградити у причу – каже Булић истичући да су деца кроз дружење имала прилику и да науче неке ствари које им нису биле познате.  – У разговору са њима, схватио сам да у школи уче поприлично механички. Када сам им поставио питање да ли знају шта је “Мирослављево јеванђеље“, добио сам одговор да је то најстарији српски споменик и да је он од камена! Деци се мора објаснити да је „Мирослављево јеванђеље“ књига која је према УНЕСЦО- вој едицији „Памћење света“, ушло у 120 највреднијих покретних културних добара у историји људске цивилизације, где се налази и оставштина Николе Тесле. Дакле, Срби имају два, од 120 највреднијих добара људске цивилизације.  Осим тога, наш милешевски „Бели анђео“ је послат као једно од три знамења земље у свемир, и то су неке ствари које деца али и ми, одрасли, морамо да знамо и да поштујемо.
 
Цео свој радни век, Вања Булић је провео у новинарству – писаном и електронском. Писао је у скоро свим престижним новинама Југославије, а најлепше ствари у послу, урадио је, каже, пишући репортаже за „Дугу“. После веома успешног радног века, пензионерске дане проводи активно.  Није одустао од свог истраживачког духа и писања као пасије која му и данас причињава велико задовољство.
 
Написао је збирку прича Како сам гајио близанце, романе Тунел – лепа села лепо горе, Ратна срећа, Задах белог, Вреле усне, Парада страсти, Друго стање и Око отока. Преко њих је стигао и до бестселера. Иако су и претходне књиге, посебно „Тунел- лепа села лепо горе“, имале завидне тираже, „Симеонов печат“ и „Јованово завештање“ су постали прави хитови.

ПОЖАР КАО МОТИВ   
 
-Када се догодио пожар на Хиландару, 2004.године, непрестано сам размишљао о томе да ли је ватра подметнута или треба да верујем званичној верзији грчке полиције. Отишао сам на Хиландар и био сам потпуно збуњен.  Монаси су говорили да је пожар израз Божје воље, док је логика наводила на другачији закључак.  Тако је настала прича коју сам преточио у роман, поставивши питање шта се крије иза тог немилог догађаја – објашњава Булић настанак романа Симеонов печат, напомињући да су почетку његовог писања претходиле својеврсне „припреме“. - Много сам прочитао књига везаних за Свету гору и монашки живот, али сам и разговарао са људима који добро познају рад полиције и тајних служби. Консултант ми је био и Марко Ницовић, коме сам се обратио за помоћ, тражећи да ми објасни на који се начин припрема неко да уради нешто, а да после не буде свестан тога шта је урадио. Тада сам сазнао за руфенол, који брише памћење, као и за серум истине. Међутим, пишући овај роман, сазнао сам доста тога и о организацији Опус деи и језуитима. Читајући књиге о њима, по први пут сам се сусрео са заклетвом Опус деи, која је страшна.
 
Највећим својим успехом сматра реаговање читалаца на његове бестселере, који су многе људе и из ширег окружења одвели у Хиландар.
 
-На књижевној вечери у Херцег Новом, човек је купио књигу и после три дана ми се јавио и рекао да је књига интересантна и да размишља о томе да посети Хиландар. Након два месеца ми је јавио да је своја размишљања реализовао и да је са шесторицом колега са Загребачког свеучилишта, посетио ово свето место. Био сам и у ситуацији да ми се јави човек који је, према сопственим речима, био на Хиландару петнаест пута, али није знао које се богатство ту налази и шта све може да се види, док није прочитао моју књигу.  То су, за мене, највећа признања – каже Булић, истичући да је књига рекламирана као српски „Давинчијев код“, али да је то био само добар маркетиншки потез.
 
-Постоји велика разлика која се огледа, пре свега, у односу према религији и традицији. Дена Брауна је анатемисала црква, а ја никада себи не би дозволио да повредим осећања верника. У мојим романима све што је везано за религију и историју је тачно, а трилерски део књиге је плод моје маште. Када се то двоје добро укомпонује, читалац тешко може да разлучи где престаје истина, а почиње машта и обрнуто.  Мислим да је моја књига као литература јача од Браунове, док је његова, пошто нема ограничења, јача у оном фикцијском делу.  

„Рађање“ нове приче
 
Истраживачки дух Вање Булића и даље не мирује, па је у припреми и нови роман који ће се, како каже, односити на Народну библиотеку Србије
 
-То је једна фантастична прича.  Из архива Српске академије наука сам добио извештај по коме библиотека уопште није срушена почетком другог светског рата, током бомбардовања Београда. Запаљива бомба је пала испред зграде. Она је запаљена изнутра. У библиотеци су радила два немца, која су се 6.априла појавила у СС униформама.  Три дана нико није смео да уђе у библиотеку, јер је горела. Записи кажу да су књиге и остали списи били спаковани у 80 сандука, и да је требало да се пребаце у манастир, али 3.априла Министарство просвете одлучује да се оне ипак спусте у подрум. Сматра се да су књиге, часописи, списи ту и изгорели.  Међутим, 1975.године током ископавања пронађен је само пепео од папира. Није било трагова ни дрвета, ни сандука али ни окова са сандука - прича Булић,најављујући још једну фантастичну причу која ће бити промовисана 6.априла на рушевинама библиотеке.

Телевизија је његова велика љубав и важан део живота јер је као аутор направио неколико хиљада емисија које ће се памтити.  Међу њима су свакако и „Црни бисери“.
 
-Недавно је Бранка Оташевић, телевизијски критичар, изјавила да последња оригинална емисија код нас, су били „Бисери“. Међутим , емисију сам нудио готово свим телевизијама, али нисам наишао на разумевање. Људи ме често питају зашто је више не радим, што значи да још постоји потреба за смиреним емисијама у којима људи отворено причају о свом животу. Сада на „БН телевизији“ радим емисије које снимам у свом стану.
 
Иако се успешно опробао у различитим областима, не крије да највише ужива у писању.

-Волео сам да пишем новинарске текстове, а сада уживам у креирању и писању прича, јер ова врста књижевности је негде између истраживачког новинарства и литературе. Зато сам и убацио лик Новака Ивановића, да виде новинари како се некада радило – каже на крају Вања Булић.